Beograd, 24. oktobar 2023 – Rak dojke predstavlјa jedan od vodećih uzroka oboljevanja od malignih bolesti u ženskoj populaciji kako u Srbiji, tako i širom sveta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu se godišnje registruje oko 2.260.000 obolelih žena, dok od iste bolesti svake godine premine više od pola miliona.
Upravo iz tog razloga se Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke obeležava u oktobr, kako bi se skrenula pažnja na visoku rasprostranjenost ove bolesti i podigla svest o prevenciji, ranog otkrivanja i pravovremenog započinjanja lečenja pacijentkinja obolelih od karcinoma dojke. Kada se otkrije na vreme rak dojke je izlečiv u preko 90% slučajeva, jer su tada terapijske mogućnosti veće i lečenje je efikasnije, čime se podiže kvalitet života obolelih žena.
S tim u vezi, rešili smo da mesec oktobar simolično ispratimo intervjuom sa dr Brankom Radmanović, plastičnim hirurgom na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije.
O DOKTORKI:
Dr Branka Radmanović diplomirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, nakon čega je završila poslediplomske Specijalističke akademske studije, specijalizaciju iz plastične i rekonstruktivne hirurgije i subspecijalizaciju iz onkologije. Od 2003. zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Konsultant u nekoliko bolnica za plastičnu hirurgiju. Redovan učesnik sturučnih radionica i kongresa u zemlji i inostranstvu iz oblasti estetske i rekonstruktivne hirurgije dojke i lica.
1. Draga doktorka, pre svega, mnogo vam hvala što ste izdvojili vreme da pričamo o ovako važnoj temi. Da li nam u nekoliko rečenica možete reći, kakve su statistike u srbiji kada je karcinom dojke u pitanju?
U Srbiji godišnje od raka doje oboli oko 4.600 žena, dok oko 1.200 njih, izgubi borbu sa ovom bolešću. Što znači da, svaka osma žena u Srbiji oboli od karcinoma dojke.
Kada govorimo o broju obolelih, Srbija se nalazi na sredini lestvice evropskih zemalja, ali zato po broju umrlih pacijentkinja nažalost, nalazi se pri vrhu. Važno je napomenuti i to da je nekada bilo karakteristično da su žene iznad pedesete godine oboljevale od raka dojke, ali se ta granica danas pomerila, pa su u riziku i žene znatno ispod ove starosne granice. Prema najnovijim podacima, primećen je porast stope oboljevanja posle 40. godine, kao i porast smrtnosti od 45. godine života.
2. Šta je razlog tolikog stepena smrtnosti, konkretno u našoj zemlji?
Kao što sam napomenuIa iznad, i smatram da je još jednom važno reći, da primećen porast u oboljevanju pacijentkinja u Srbiji nije ništa veći u poređenju sa ostatkom Evrope. Medjutim, letalitet (smrtnost) od raka dojke u našoj zemlji je veći u odnosu na Evropske zemlje. Razlog takve statistike jeste definitivno kasno otkrivanje, ali i kasno javljanje lekaru, i zakasnelo lečenje. Ne možemo svu odgovornost “svaliti” na pacijentkinje, jer nešto je do nas samih, a nešto ipak i do organizacije u zdravstvenom sistemu. Na primer, u razvijenim zemljama žene dobijaju poziv od države da dođu na redovan skrining u pedesetoj godini života, dok u našoj zemlji, nažalost, još uvek nemamo praksu tog tipa.
3. Sada kada smo spomenuli pregled, da li nam možete reći koje su preporuke kada je redovnost pregleda u pitanju – samopregleda, ultrazvuka i mamografije, i da li je samopregled dovoljan?
Jednom mesečno, neophodno je da svaka žena obavlja samopregled dojki, idealno – između sednog i desetog dana ciklusa.
Savetno je da mlađe žene rade ultrazvučne preglede dojki, zbog toga jer je žlezdana struktura tkiva dojki dostupnija ultrazvučnom pregledu. Kao zlatni standard za otkrivanje raka dojke od 45. godine života, savetuje se mamografski pregled, jer se dešava preraspodela masnog i žlezdanog tkiva. Ukoliko je neophodno, mamografski pregled dopunjuje se ultražvučnim pregledom, ili magnetnom rezonancom dojki.
Savetno je da se UZ pregled dojki radi jednom godišnje, dok se mamografski pregled radi na dve godine.
Samopregled nije zamena za navedene preglede dojki, jer je cilj da promene u dojkama otkrijemo pre nego su klinički manifestne, odnosno opipljive. Ključ izlečenja je zapravo otkrivanje bolesti u najranijoj fazi. Stoga je UZ, odnosno mamografija, neophodan je pregled svih žena.
4. Mnogo slušamo o naslednim predispozicijama kada je karcinom u pitanju. Da li je poznato koji su najčešći uzroci nastanka raka dojke, i da li se taj tip karcinoma “per se” podrazumeva kao nasledna bolest?
Faktore rizika za nastanak karcinoma dojke možemo svrstati u 3 kategorije – genetske, endokrine i egzogene faktore, a u praksi srećemo i pacijentkinje koje nemaju niti jedan od faktora rizka.
Kada je godina starosti u pitanju, 90% obolelih je starija od 35 godina života, a genetski faktori oko 10% žena sa rakom dojke imaju genske mutacije BRCA 1 i 2 gena. Kod pozitivne porodične anamneze taj procenat raste na 15-20%.
Predhodni rak dojke odn. žene koje su već bolovale, i bile lečene od karcinoma dojke imaju veći rizik za pojavu bolesti u istoj ili suprotnoj dojci, a možemo spomenuti i benigne proliferativne bolesti, rana menarha (menstruacija), kasna menopauza, nerađanje, nedojenje, kasni prvi porođaj, upotreba hormonopreparata, gojaznost, jonizujuće zračenje, gustina dojke na mamografskom snimku, alkohol, neadekvatna ishrana bogata mastima, kalorijama, proteinima životinjskog porekla, stres i fizička neaktivnost.
5. Iz vašeg dugogodišnjeg iskustva, koliko je tačna informacija da, ukoliko otrijemo na vreme, karcinom dojke ostaje u domenu hirurške bolesti, odn. Da se terapija završava onda kada hirurški uklonimo tkivo? Da li nam možete reći i koje sve metode lečenja postoje?
Kada se dijagnostikuje karcinom dojke postoji multidisciplinarni tim koji se bavi lečenjem. Uključeni su hirurzi onkolozi, plastični i rekonstruktivni hirurzi, medikalni onkolozi, radioterapeuti i psiholozi.
Lečenje svake pacijentkinje je individualno i zavisi od stadijuma bolesi, kao i veličine tumora. Ukoliko je tumor mali u fazi T1 i sa negativnim žlezdma pazušne jame, radi se poštedna operacija. Ponekad, ako je reč o tumorima T2 sa ili bez zahvaćenih limfnih čvorova pazušne jame, primenjuje se tarapija koja tumor dovodi u operabilnu fazu. Nastavak lečenja može da bude hormono terapija, biološka terapija, radio terapija ili kombinacija ovih terapija. Kada govorimo o hirurškom lečenju kod pacijentkinja sa velikim tumorom, inicijalno, a nakon hemioterapije, prevedenog u operabilno stanje, kao i kod multifokalnih malih tumora kod pacijentkinje, radi se mastektomija.
6. Kada govorimo o mastektomiji, nismo sigurni koliko su ljudi u srbiji upoznati sa tom procedurom, da li nam možete reći nešto više o njoj? Koliko dugo se u srbiji ta procedura (mastektomija) izvodi, u kojoj fazi se ona radi, ko su kandidati, i da li postoji neko ko nije kandidat?
Mastektomija je operacija u kojoj se odstranjuje žlezdano tkivo dojke sa ili bez očuvanja kože i bradavice dojke uz istovremenu proveru limfnih žlezda pazuha. Postupak je lečenja karcinoma dojke koji se primenjuje i kada je žena već obolela, ali i kao preventivna metoda za visokorizične osobe.
Profilaktička mastektomija, ili preventivno uklanjanje dojki, predstavlja hiruršku proceduru koja se primenjuje kod žena koje nemaju rak dojke. Ova intervencija se obično razmatra kada postoji jaka porodična istorija raka dojke i/ili kada genetsko testiranje ukazuje na značajno povećan rizik od razvoja raka dojke u budućnosti. Međutim, profilaktička mastektomija se radi i kod pacijentkinja koje imaju rak jedne dojke radi smanjenja rizika za nastanak raka u drugoj, s obzirom da je postojanje raka u jednoj najveći faktor rizika za pojavu i u drugoj.
Za profilaktičku mastektomiju kandidatkinje mogu biti i pacijentkinje sa dugogodišnjim benignim lezijama u dojkama proliferativne displazije, sklerozirajuće adenoze, koje imaju kroz vreme rizik od oboljevanja.
Većina žena koje se odluče za profilaktičku mastektomiju opredeljuju se za uklanjanje oba dojkie što se naziva bilateralna subkutana mastektomija. Ova procedura čuva kožu na dojkama i bradavicama sa areolama, i u istom aktu radi se rekonstrukcija dojki sa upotrebom implanta, ili sa kombinacijom autolognih tkiva.
7. Šta nakon mastektomije?
Nakon mastektomije moguće je u istom aktu ili odloženo, uraditi i rekonstrukciju dojke impantima, autologim tkivima ili kombinacijom prethodno navedene metode.
Ukoliko se rekonstrukcija radi jednovremeno, kada i uklanjanje dojki, govorimo o primarnoj rekonstrukciji dojke. Primartna rekonstrukcija dojke savetuje se kod pacijentkinja čije su dojke srednje ili male voluminoznosti, i kod pacijentkinja kod kojih se ne savetuje zračna terapija nakon hiruskog lečenja.
Možemo govriti i o sekundarnoj ili odloženoj rekonstrukciji dojke. Ona se sprovodi po završetku specificnog onkološkog lečenja.
Nakon subkutane profilaktičke mastektomije, u istom aktu, nakon uklanjanja žlezdanog tkiva radi se i primarna rekonstrukcija dojki.
Cilj rekonstrukcije dojki je poprevljanje psihološke i socjalne stabilnosti pacijentkinje i vraćanje narušenog samopouzdanja, kao i vraćanje volumena izgubljene dojke, oblika i položaja – implantima, autologim tkivima ili kombinacijom obe metode. Samo uvežban plastični hirurg može da radi rekonstruktivnu hirurgiju dojke nakon radikalne mastektomije ili sukutane mastektomije, s obzirom na specifičnost i složenost same intervencije.
8. Da li su mastektomija, i nakon toga rekonsutrukcija dojke, deo zdravstvenog osiguranja u srbiji?
Kao i u ostatku modernog sveta, i u Srbiji je dostupan onkoplastični pristup u lečenju karcinoma dojke.
9. Koja je vaša porukama pacijentkinjama, koje se trenutno sučavaju sa ovom bolešću, a koja zdravim pacijentkinjama?
Zdravim pacijentkinjama – pregled, pregled i pregled! Ranim otkrivanjem bolesti možemo znatno skratiti vreme lečenja, izbeći agresivne terapije, i uz redovne kontrole nastaviti sa svojim životom sasvim normalno.
Za pacijentkinje koje se suočavaju sa ovom bolešću – ohrabrenje, jer je Srbija, kada je lečenje raka dojke u pitanju potpuno u korak sa najsavremenijim trendovima u kako lokalno uznapredovalog tako i metastatskih karcinoma dojke. Pacijentkinjama je dostupna savremena mogućnost lečenja i inovativni lekovi, i zahvaljujući takvom pristupu u lečenju, rak dojke nije smrtna presuda već oboljenje koje je prevedeno u hroničnu bolest koja pacijentkinjama dozvoljava normalan život, a ne invalidnost i patnju.
A.B.
